Dragi moji,kako ste? Uželela sam vas se! Nadam se da vam je nedostajala Sreća,ona mala iz Blogograda

Sve je već počelo da podseća na proleće…Visibabe eno su,već pristigle u bakin vrt,Đole planira prolećni editorijal fotografija za časopise iz Japana i Velike Britanije,Ivana i ja planiramo kuda da odvedemo Brankicu i Đoleta tokom raspusta…razmišljali smo o šetnji Beogradom ili Novim Sadom

S prolećem stiže sve ono najlepše…počevši od jutarnjeg Sunca koje vam obasjla lice još na jastuku,pa do večernjih šetnji…

A evo,ja sam naišla na jednu pesmu,koja je ustvari pismo jednoj devojci…Delajli Da je meni ovo dečko napisao,udala bi se za njega iste sekunde.hahaha

Pročitajte,i uživajte!…

Zdravo Delajla

Kako je u Njujorku?

Ja sam hiljadu milja daleko od tebe,ali znam da večeras sigurno izgledaš prelepo.

Time Square ne može da sija koliko ti možeš,kunem se to je istina…

Nemoj da brineš zbog udaljenosti,ja sam uvek tu…ukoliko se osećaš usamljenu poslušaj ovu pesmu i zažmuri,slušaj moj glas…to sam ja. Vremena postaju teška,ali veruj mi…jednog dana ću platiti sve račune ovom gitarom…biće nam dobro.Imaćemo život o kom smo oduvek maštali. Imam još dosta toga da ti kažem. Ako bi ti svaka pesma koju ti napišem oduzimala dah,zapisao bih sve…Još više bi se zaljubila u mene.

Hiljadu milja deluje predaleko,ali postoje avioni,vozovi,automobili.Pešačio bih do tebe,ako ne bih imao drugi način. Svi prijatelji će nam se podsmevati,ali mi ćemo smejati njima zato što znamo da niko od njih ne oseća ono što osećamo ti i ja.

ovo je samo deo pesme koja me je očarala ovih dana.

Biću ovih dana aktivnija.Ljubim vas i volim.

Vaša Sreća. (Ivona Ješič)

Drage moje,i dragi moji Svim blogerskim damama i princezama želim Srećan 8.Mart.

Znam da me dugo nije bilo…ali Sreća je uvek tu,negde u prikrajku

Ubi me ova škola,i sve obaveze glava mi puca,al navratih malo da posvetim pažnju lepšem delu Blogograda.

Želim vam:

-101 ružu…Neka budu crvene,da podsećaju na radost!

-Pun Ormar,to svakoj ženi treba

-Da mi vaši voljeni supružnici,momci svakog jutra dodele po jednu ovakvu pesmu

Ti si moj trenutak,i moj sen,i sjajna
moja rec u sumu;moj korak i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
samo si istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna,nema i daleka-
jer je san o sreci visi nego sreca.
Budi bespovratna,kao mladost;neka
tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo sto dusa prosneva;
poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj je plast suncani od mog sna ispreden;
ti bese misao moja ocarana;
simbol svih tastina porazan i leden,

a ti ne postojis,nit si postojala;
rodjena u mojoj tisini i cami
na suncu mog srca ti si samo sjala;
jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.

Želim vam puno:
-Lepih pesama i filmova,slatkiša,putovanja,hrane i pića,manje kilograma kome treba,duge šetnje plažom,leptiriće u stomaku,puno lepih knjiga…i snova

Voli vas vaša Sreća!!!

Kako ste proveli nedeljno veče?

…da li ste kao i ja plakali uz seriju „Kad lišće pada“? Na sinošnjem meniju je bila reka suza i nekoliko pakovanja maramica. U mojoj porodici postoji ritual. Počinje u 20h,počinje serija,saga o tragičnoj porodici Tekin.

Orientalna,prelepa muzika je samo doprinela sinošnjoj atmosferi…Ali Rizine reči su odzvanjale u našim glavama.

zbog čega je ova porodica posebna? Realna je,prikazuje nam probleme sa kojima se susreće običan narod,može se naučiti dosta o njihovom načinu života…ulazi u srž emocija,i tera ih na buru.

Gledam sinoć i plačem…Ali Riza umire,majka se sa nekoliko dece vraća u selo,dve ćerke ostaju pokušavajući da izdrže u kandžama velikog grada,Istanbula.

…i posle legnem i zapitam se kako život kroji sudbine…Sve je prolazno.Sreća,Uspeh,Novac,Godine,a porodica je centar svega toga,od nje sve to potiče.

Plakajući,na pamet mi pade moja sestra,roditelji,prijatelji…i utuvi se u glavu rečenica „želim da zauvek budemo zajedno“.

Kakvi su vaši utisci o seriji?

Veliki pozrav

Ivona Ješić (Zovem Se Sreća)

Mi nikad nećemo biti ljudi sa dugim,talasastim kosama koji uvek noe visoke štikle i duge bele,letnje haljine,i koji su pozvani na samite predivnih ljudi na Kapriju nonšalatno pozirajući na balkonu s pogledom na more…

Većina ljudi želi ovakav život,ali to retko kada priznajemo.

Ja ću prva pričati na sva usta da mi je ovako sjajno,da je život koji podrazumeva dosta učenja,štedenje,nerviranje ybog ocene više nego vredan življenja. Svi mi imamo svoju „nisam dovoljno“fazu.Pred ove dve reči stavite bilo koji epitet: lepa,ispunjena,bogata,uspešna…

Uvek želimo mnogo više od onog što imamo,i baš se tu otvaraju vrata ljubomore i pakosti…nađe se uvek ogovaranje u huškanje prelepih devojaka sa blogova i bilborda…Na prvi pogled one su sve što mi nismo.

E BAŠ TADA SE U MENI POJAVI GLAS RAZUMA „TO NE POSTOJI“. Svako od njih je morao da se pomuči za tu famoznu sliku…niko od njih se ne budi namirisan i ispeglan.Nijedna kafa nema ukus kao kafa s susedne terase. Nikome nisu pale krpice u orman,i studije u Londonu ili Milanu…Ko god da ih je dobio vukao je podočnjake po podu. (izuuev ljudi čiji je tata znao čoveka koji zna čoveka)

A realno ovo što mi jesmo jeste sjajno.Obični dani.Sreća kad se probude zraci Sunca,i kada popiješ kafu na balkonu s pogledom na grad…Lepo je kada pogledamo fotografiju s police i primetimo iskrene osmehe,i tada nema tog photo shopa kojim biste uništili te „savršene nesavršenosti“…Jer to smo mi,srećni zbog onoga što jesmo…Mi koji tražimo razlog da izgovorimo: Svaki je dan dolčevita,i svud je Holivud.

Budite zadovoljni i uživajte u životu.

Zovem Se Sreća (Ivona Ješić)

Hej Dragi moji blogeri!

Iskreno sam vas se uželela,ali trebalo mi je više vremena dok se snađem i uopšte nađem vremena za internet!

Draga Sanjarenja mi je poslala knjigu „Ulicom Blogograda“,i pročitala sam je u jednom dahu. Oduševila me je i ulepšala ono slobodnog vremena koje sam imala. Sad ću da krenem u avanturu Blogogradom,samo dok se malo snađem,oprostite.

Za početak,darujem vam jednu pesmu za uživanje!

Za tebe …

Šta li tvoje usne o mojima sniju?
Dal’ valove snene što obećanjem plove
mreškavim plavetnilom i neba i dubina
tražeći luke, tihih žala snove
što vapec’ jecaju, molitve s visina.
Neka tvoje ruke željom moje miluju …
Nežnom slutnjom leptirovih krila
lepršaju sjene, nežnost dodira
raspevanim damarom ustreptalih bila
tvoja ruka mojom, opoj – pesmu svira.
Dal’ su naša tela kao cvetna polja?
Polegla na ležaju paperjastog neba
ispod srca Zemlje, iznad duše Svemira
na uzglavlju od zvezdanog srebra
pokrivena mirisom polena i rascvetalog mira.
Da li naša ljubav ima početak i kraj?
Kao bezvrema traje. Glasom zborit neće
Ne postoje reči. Nema juče, danas, sutra
Živi oštrinom nežnosti, britkom željom seče
I stalno se rađa, kao nova jutra …
I nek bude tako!
Nek’ usne sniju, ruke miju, tela žude.
I pevaj,
o ljubavi, pevaj, ti sa svojom šutnjom
i nek traje opoj
pijanom srećom i večnosti slutnjom.

Voli vas

Vaša Sreća (Ivona Ješić)

Evo donosim vam jednu fotografiju iz Đoletove najnovije kolekcije inspirisane Crvenkapom…photo shoot je toliko dobro prošao da je o njemu pisao jedan modni magazin iz Češke.Đoletov Intervju i fotke u magazinu ću prošetati kroz Blogograd,sigurno. Psst,među tim fotkama jedna je i moja. heheh

Dobro nam došli na Ulicama Blogograda. Ovo je prvi automatski članak. Obrišite ga, ili izmenite i počnite sa stvaranjem!

| Blogograd tim |